Neslomljena noga Valentina Rosija na Mudželu

Kreirano: 3. avgust 2026. · Ažurirano: 3. avgust 2026.

Ovaj članak je generisan veštačkom inteligencijom. Prvi deo (zabeležena istorija) može sadržati netačnosti; Drugi deo (alternativna istorija) je u potpunosti izmišljen.

Ukratko

U subotu, 5. juna 2010. godine, Valentino Rosi je pao na slobodnom treningu na Mudželu i pretrpeo otvoreni prelom desne golenjače, propustivši četiri kruga šampionata dok je njegov saigrač iz Jamahe, Horhe Lorenco, stvarao nedostižnu prednost i osvojio titulu sa rekordnih 383 poena. Rosi je zatim otišao u Dukati, gde su dve sezone bez pobede zaustavile njegovu borbu za šampionat. U ovom alternativnom prikazu motocikl ga ispušta bezbedno i ništa se ne lomi, pa se on bori sa Lorencom do poslednje trke u Valensiji, Jamaha mu nudi jednaku opremu i produžetak ugovora umesto vođenog opadanja, a Rosi nikada ne potpisuje za Dukati.

Prvi deo: Zabeležena istorija

Valentino Rosi je u sezonu MotoGP 2010. godine ušao kao aktuelni svetski prvak, pošto je 2009. godine osvojio svoju devetu titulu u Velikim nagradama sa timom Fiat Jamaha. Njegov saigrač bio je Horhe Lorenco, Španac u naglom usponu, čija je druga sezona uz Rosija već pretvorila garažu Jamahe u podeljeni tabor sa razdvojenim podacima i pregrađenim boksovima. Rosi je pobedio na otvaranju sezone u Kataru 11. aprila 2010. godine, ali ga je trening pad na motokros motociklu ubrzo nakon toga ostavio sa bolnom povredom desnog ramena koja se provlačila kroz evropske trke.

Lorenco je odgovorio pobedama u Španiji i Francuskoj, a kada je karavan početkom juna stigao na Mudželo, Španac je vodio u ukupnom poretku. U subotu ujutro, 5. juna 2010. godine, tokom slobodnog treninga za Veliku nagradu Italije, Rosi je pao sa svojim M1 u brzoj šikani na vrhu uzbrdice. Pretrpeo je pomeren i otvoren prelom desne golenjače, povredu koju su njegovi hirurzi otvoreno opisali kao ružnu.

To je bila prva trka koju je Rosi propustio od svog debija u Velikim nagradama 1996. godine i prvi ozbiljan prelom u karijeri izgrađenoj na neverovatnim izbegavanjima nesreća. Dani Pedrosa je pobedio na toj Velikoj nagradi Italije za Hondu dok je Rosi ležao u bolnici sa titanijumskom šipkom sveže ugrađenom u golenjaču. Rosi je propustio četiri kruga šampionata ukupno: Italiju, Britaniju na Silverstounu, holandski TT na Asenu i Kataluniju.

Lorenco je pobedio na tri od te četiri trke i pretvorio njegovo odsustvo u prednost koja posle toga nikada nije izgledala ugroženo. Rosi se vratio na Zaksenringu 18. jula 2010. godine, samo četrdeset i jedan dan nakon preloma, i završio četvrti na trci na kojoj je Pedrosa ponovo pobedio. U julu je Honda potvrdila najglasniju glasinu karavana potpisavši Kejsija Stonera, otetog od Dukatija, za 2011. godinu.

To je otvorilo fabričko mesto u Dukatiju, a 15. avgusta 2010. godine, nekoliko sati posle Velike nagrade Češke na Brnu, Rosi je potvrdio dvogodišnji ugovor da vozi Dezmosedici uz Nikija Hejdena. Lorenco je zatvorio sezonu sa devet pobeda i 383 poena, što je tada bio rekordan zbir u jednoj sezoni, i ovenčan je titulom na Sepangu. Rosi je spasio pobedu na toj istoj malezijskoj trci u oktobru i završio godinu treći sa 233 poena, dvanaest iza Pedrose i sto pedeset iza sopstvenog saigrača.

Njegova poslednja vožnja za Jamahu bila je u Valensiji 7. novembra 2010. godine, posle koje je poljubio svoj M1 za rastanak u jednom od najčešće ponavljanih ispraćaja u karavanu. Godine u Dukatiju bile su spora katastrofa, jer Dezmosedici sa ramom od karbonskih vlakana nije hteo da ulazi u krivine, a Rosijeva sezona 2011. donela je samo jedan podijum, treće mesto u Le Manu. Stoner je u međuvremenu osvojio titulu 2011. godine za Hondu sa deset pobeda, vozeći motocikl koji je Rosi trebalo da pobedi.

Dukati je za 2012. godinu prepravio mašinu oko aluminijumskog rama, ali je Rosi ostvario samo dva podijuma, a dve crvene sezone završile su se bez ijedne pobede. Jamaha je ponovo otvorila svoja fabrička vrata za 2013. godinu, i Rosi se vratio na M1 uz Lorenca, pobedivši ponovo na Asenu tog juna. Nikada više nije osvojio titulu, završivši drugi 2014, 2015. i 2016. godine pre nego što se penzionisao na kraju 2021. godine, pa prelom na Mudželu u zapisima stoji kao šarka na kojoj se okrenula druga polovina njegove karijere.

Drugi deo: Alternativna istorija

Tačka razilaženja je stvar centimetara na vrhu uzbrdice na Mudželu ujutro 5. juna 2010. godine, gde prednja guma drži trenutak duže, motocikl bezbedno ispušta svog vozača, a Rosi se prevrće kroz šljunak bez ijednog preloma. On se vraća na trening na svom drugom M1, kvalifikuje se u prvom redu i završava drugi za Pedrosom pred padinama koje su došle da ga vide. Četiri kruga šampionata koje je u zapisanoj istoriji propustio ovde postaju najoštriji deo njegove sezone, jer pobeđuje na Silverstounu u promenljivim uslovima, gubi Asen od Lorenca za desetinku sekunde i osvaja Kataluniju u poslednjem krugu.

Tamo gde je Lorencova stvarna prednost rasla bez otpora, ona sada zastaje na oko četrdeset poena, a unutrašnji hladni rat u garaži Jamahe postaje priča tog leta. Povreda ramena iz aprila ga i dalje ograničava, pa ovo nije lagana šetnja, i Lorenco ostaje dosledniji vozač, dok Pedrosa i dalje pobeđuje na Zaksenringu i u Motegiju. Rosi u oktobru stiže u Maleziju sa dvadeset i dva poena zaostatka i tri kruga šampionata do kraja, a pobeda na Sepangu koju je u stvarnosti ostvario čak i na saniranoj nozi ovde održava šampionat živim do Valensije.

Lorenco osvaja krunu 2010. godine u Valensiji sa devet poena prednosti, prvak stvoren u direktnoj borbi, a ne praznom drugom garažom. Odlučujuća posledica je ugovorna: Honda i dalje kupuje Kejsija Stonera u julu 2010. godine, jer su ti pregovori trajali mesecima i nisu imali nikakve veze sa bilo kakvom povredom. Ali ponuda Dukatija sasvim drugačije zvuči vozaču koji je upravo odneo borbu za titulu do poslednje trke umesto da je posmatra iz bolničke postelje.

U zapisanoj vremenskoj liniji Rosi je potpisao na Brnu delimično zato što je Jamaha već proglasila Lorenca budućnošću, a delimično zato što je uništena sezona učinila da romantični italijanski projekat izgleda kao jedina vrata koja su još otvorena. Ovde inženjeri Jamahe, nakon što su ga gledali kako bolesni M1 vuče natrag u borbu, nude zagarantovanu jednakost opreme i dvogodišnji produžetak ugovora umesto učtivog vođenog opadanja koje su pripremali. Rosi potpisuje za 2011. i 2012. godinu, a Dukati, čije je mesto naglo ostalo prazno Stonerovim odlaskom, predaje Dezmosedici Nikiju Hejdenu, uz Andreu Dovicioza dovedenog kao pojačanje.

Mašina Filipa Preciozija sa karbonskim ramom zato tiho propada 2011. godine umesto da propadne pod najslavnijim vozačem sveta, a Dukati se opredeljuje za aluminijumsku šasiju punu sezonu ranije nego što je to učinio. Stoner i dalje osvaja titulu 2011. godine za Hondu, ali Rosi završava drugi, a ne sedmi, dok je Lorenco treći nakon povrede ruke na Asenu. Garaža Jamahe tokom te godine postaje nepodnošljiva, sa dva vozača, jednim motociklom i šampionatom koji nijedan ne može da osvoji dok je drugi prisutan, pa Lorenco otvara tihe razgovore o budućnosti u Hondi za koju je verovao da mu nikada neće biti potrebna.

Godine 2012. dolazi formula od hiljadu kubnih centimetara, M1 je mašina sa najboljim ponašanjem u krivinama na stazi, a Rosi sa trideset i tri godine pobeđuje na pet trka i gubi titulu od Lorenca za četrnaest poena. Dve najbolje sezone koje je istorija potrošila na crveni motocikl ovde vrede nešto blizu sto osamdeset poena šampionata, i knjiga rekorda zbog toga izgleda drugačije. Rosijeva deveta titula ostaje njegova poslednja, ali se penzioniše sa daleko više od sto pobeda u Velikim nagradama umesto sa osamdeset devet, a izraz "godine u Dukatiju" nikada ne ulazi u rečnik ovog sporta.

I sopstveni put Dukatija ka iskupljenju menja oblik, jer bez javnog poniženja za koje treba odgovarati, kupovina od strane Audija 2012. godine predstavlja se kao širenje, a ne kao spasavanje, Điđi Dalinja se zaposljava kasnije, a kasnija dominacija Dezmosedicija počinje nekoliko sezona kasnije od predviđenog. Kejsi Stoner, nikada predstavljen kao čovek koga je Rosi zamenio i nikada kontrast u italijanskoj melodrami, ostaje u Hondi i posle 2012. godine, umesto da se sa dvadeset sedam godina penzioniše iz sporta koji je počeo da prezire. Šljunčana zamka na Mudželu zadržava mnogo manje mesto u priči, pamćena samo kao jutro u kojem je najsrećniji vozač u istoriji Velikih nagrada bio srećan još jednom.

Značajne ličnosti

Valentino Rosi – devetostruki svetski prvak i vozač Fiat Jamahe koji je juna 2010. godine slomio desnu golenjaču na Mudželu i otišao u Dukati, a u ovom alternativnom prikazu nikada ne lomi nogu i nikada ne napušta Jamahu
Horhe Lorenco – Rosijev saigrač iz Jamahe, koji je osvojio titulu 2010. godine sa devet pobeda i rekordnih 383 poena, a koji u alternativnom prikazu mora da je osvoji sa devet poena prednosti u Valensiji
Dani Pedrosa – vozač Honde koji je pobedio na Velikoj nagradi Italije 2010. godine na dan Rosijevog pada i sezonu završio drugi u ukupnom poretku
Kejsi Stoner – Dukatijev prvak iz 2007. godine koji je prešao u Hondu za 2011. godinu i osvojio tu titulu sa deset pobeda, a koji u alternativnom prikazu nikada ne postaje čovek koga je Rosi zamenio
Niki Hejden – vozač Dukatija i prvak iz 2006. godine koji je 2011. postao Rosijev saigrač, a koji u alternativnom prikazu sam vodi projekat Dukatija
Andrea Dovicioso – italijanski vozač fabričkog nivoa doveden u Dukati ranije u alternativnom prikazu da popuni mesto koje Rosi odbija
Filipo Preciozi – tehnički direktor Dukatija i tvorac Dezmosedicija sa ramom od karbonskih vlakana koji je porazio Rosija 2011. godine
Điđi Dalinja – inženjer čiji je kasniji dolazak preobrazio Dukati u dominantnu silu, a u alternativnom prikazu zaposlen je još kasnije