Šta da je Nikola Tesla Izgubio Rat Struja od Tomasa Edisona

Prvi deo: Zabeležena istorija

Godine 1882. Tomas Edison je otvorio stanicu Perl strit u Njujorku, pokrenuvši prvu privatnu elektroprivredu izgrađenu u potpunosti na jednosmernoj struji. Jednosmerna struja tekla je ravnomerno u jednom smeru i dobro je radila na kratkim rastojanjima, ali se nije mogla ekonomično prenositi dalje od otprilike jedne milje od svoje generatorske stanice.

Godine 1884. mladi srpsko-američki inženjer po imenu Nikola Tesla počeo je da radi za Edisona, usavršavajući njegove dinama za jednosmernu struju. Tesla je pokušao da zainteresuje Edisona za motor na naizmeničnu struju koji je osmislio, ali ga je Edison, ubeđeni zagovornik jednosmerne struje, odbacio tvrdeći da naizmenična struja nema budućnost. Razočaran i neisplaćen za obećane bonuse, Tesla je dao otkaz 1885. godine.

Do 1888. godine Tesla je obezbedio niz patenata koji su pokrivali njegov višefazni sistem naizmenične struje, zasnovan na obrtnom magnetnom polju i indukcionom motoru. Iste godine industrijalac Džordž Vestinghaus, čija je kompanija prihvatila naizmeničnu struju i transformator, licencirao je Tesline patente. Transformator je bio presudna tehnologija, jer je mogao da poveća napon za efikasan prenos na velike daljine, a zatim da ga smanji za bezbednu upotrebu u domaćinstvu.

Osećajući se ugroženim zbog superiornog dometa i ekonomičnosti naizmenične struje, Edison je pokrenuo propagandnu kampanju kako bi ubedio javnost da je naizmenična struja smrtonosno opasna. Njegovi saveznici, uključujući inženjera Harolda P. Brauna, priređivali su javna pogubljenja životinja da bi dramatizovali navodnu pretnju naizmenične struje.

Edison je takođe promovisao pogubljenje naizmeničnom strujom kao metod smrtne kazne, i 1890. godine Vilijam Kemler je postao prva osoba pogubljena na električnoj stolici koju je napajao Vestinghausov generator. Godine 1892. Edison Dženeral Elektrik se spojio sa Tomson-Hjustonom i formirao Dženeral Elektrik, giganta koji je kontrolisao veliki deo američkog elektroenergetskog poslovanja.

Institucionalno rivalstvo se potom usredsredilo na Vestinghaus i Dženeral Elektrik koji su se nadmetali za velike ugovore. Godine 1893. Vestinghaus je ponudio nižu cenu od Dženeral Elektrika za osvetljenje Svetske kolumbijske izložbe u Čikagu, osvetlivši sajam sa skoro sto hiljada sijalica.

Predsednik Grover Klivlend je pritisnuo prekidač, a blistavi prizor je milionima posetilaca prikazao praktičnost naizmenične struje. Vestinghaus je zatim dobio ugovor za izgradnju hidroelektrane na Nijagarinim vodopadima. Godine 1895. i 1896. postrojenje na Nijagari počelo je da proizvodi naizmeničnu struju i prenosilo je oko dvadeset šest milja do Bafala u državi Njujork.

Ovo dostignuće se široko smatra nezvaničnim krajem Rata struja. Naizmenična struja je postala globalni standard za proizvodnju i distribuciju električne energije. Tesla i Vestinghaus su pobedili, a Edisonovo carstvo jednosmerne struje izbledelo je u fusnotu mreže koju je pomogao da se pokrene.

Drugi deo: Alternativna istorija

Jedina tačka razdvajanja dolazi 1893. godine, kada Edisonova neumorna bezbednosna kampanja konačno urodi plodom pre nego što se sajam u Čikagu otvori. Široko objavljena nesreća, glasno pripisana Vestinghausovom vodu naizmenične struje, ubija nekoliko radnika baš dok se dodeljuje ugovor za izložbu. Javni strah, podstaknut jezivim demonstracijama Harolda P.

Brauna, pretvara se u političku akciju, i zakonodavci Ilinoisa zabranjuju visokonaponsku naizmeničnu struju na sajmištu iz bezbednosnih razloga. Dženeral Elektrik, spreman sa ponudom za jednosmernu struju, umesto toga dobija ugovor za osvetljenje Kolumbijske izložbe. Beli grad blista Edisonovim sijalicama na jednosmernu struju, i sajam postaje trijumfalna reklama za jednosmernu struju umesto za Teslin sistem.

Ohrabreni, Edison i Dženeral Elektrik lobiraju kod državnih zakonodavstava širom zemlje da ograniče prenos naizmenične struje na velike daljine kao javnu opasnost. Bez izloga sajma, Vestinghaus gubi ugovor za Nijagarine vodopade, i veliki vodopad se umesto toga upreže samo za lokalnu industriju na jednosmernu struju. Pošto jednosmerna struja ne može daleko da putuje, elektrifikacija se ne širi ka spolja preko čitavih regiona iz pojedinačnih ogromnih elektrana.

Umesto toga, svakih nekoliko gradskih blokova mora imati sopstvenu malu generatorsku stanicu, a ruralna područja ostaju u mraku decenijama duže. Gradovi postaju guste skupine samostalnih energetskih ostrva, a industrija se tesno zbija oko generatora od kojih zavisi. Nikola Tesla, čiji su višefazni patenti nepoželjni, tone u zaborav i umire siromašan i uglavnom zaboravljen, dok mu sveske skupljaju prašinu.

Džordž Vestinghaus, nesposoban da proda viziju naizmenične struje, gleda kako se njegova kompanija deo po deo utapa u kombinat blizak Edisonu do ranih 1900-ih. Dženeral Elektrik, kontrolišući i opremu i prihvaćenu doktrinu bezbedne struje, postaje neprikosnoveni kolos američke privrede. Inženjeri tiho ponovo otkrivaju prednosti transformatora, ali naizmenična struja ostaje zakonski okovana i komercijalno marginalna čitavu generaciju.

Prvi svetski rat vode nacije čije su fabrike prikovane za obližnje elektrane na ugalj i jednosmernu struju, usporavajući razmeštanje teške industrije. Tek 1930-ih godina, kada trošak udvostručenih elektrana na jednosmernu struju postane nepodnošljiv, reformatori konačno ukidaju zakone protiv naizmenične struje. Zakasnela nacionalna mreža se tada gradi na ponovo otkrivenim višefaznim principima, a Tesla se posthumno rehabilituje kao pogrešno shvaćeni genije.

Istoričari izgubljene decenije nazivaju Velikim električnim zastojem, samonanetom ranom straha nad inženjerstvom. Edison se, u međuvremenu, pamti ne samo kao pronalazač već kao čovek koji je čitav vek savio prema svojoj tvrdoglavoj sigurnosti. U ovom svetu, svetlost je došla sporije, širila se uže i koštala mnogo više, sve zato što je kampanja straha dobila raspravu koju bi fizika ionako na kraju preokrenula.